Извор: Политика

У посебан бирачки списак једне националне мањине у једној београдској општини

било је уписано 276 лица, а накнадно је брисање са тог списка захтевало њих 37

Родољуб Шабић, повереник за информације

Пре петнаестак дана један наш суграђанин, А. Х., поднео је жалбу поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, због кршења одредби Закона о заштити података о личности. У тој жалби навео је да је добио решење управе градске општине Нови Београд, којим је уписан у посебан бирачки списак једне од националних мањина, иако никада није поднео захтев да буде уписан у тај списак. Навео је да сматра да су његови лични подаци злоупотребљени, и тражио да повереник предузме мере ради заштите његових права.

Извор: Блиц

Пре неколико дана министар унутрашњих послова, прихватајући сугестију повереника за информације, донео је одлуку да МУП престане са применом „правилника о службеној и државној тајни и о начину издавања и ослобађања од чувања службене и државне тајне” и да овај акт без одлагања замени новим. Иако је реч о појединачном правилнику који је у примени само у МУП-у, ова ствар има и шири начелан значај.

Извор: „Ало“

ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉЕ Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја

Прислушкивање грађана без одлуке суда, највише оспоравано решење предложеног  закона о електронским комуникацијама, није ништа друго до метод режима  Слободана Милошевића. Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, упозорава у интервјуу за „Ало!“ да је Србија пред дилемом да ли ће да легализује методе Милошевићевог наслеђа или ће да поштује сопствени устав.

Неће Србија заличити на „Великог брата“ јер ни сада не личи на то. Решења која се предлажу нису новост, она постоје одраније, она су наслеђе још из Милошевићевог времена. Дилема је само хоћемо ли то да легализујемо или да мењамо, да унапређујемо, односно да прилагодимо уставном решењу из члана 41, које изричито предвиђа да је „тајност средстава комуницирања неповредива и да су одступања од ње дозвољена само на основу одлуке суда.“ Ја сам, у сваком случају, за поштовање Устава.

Извор: "Блиц"

Парламентарна скупштина СЕ је недавно, усвајајући Резолуцију о заштити „whistle blowers-а“ (дувачи у пиштаљку, инсајдери или, како се све чешће каже „узбуњивачи“), позвала све чланице да преиспитају своје кривичне, радно-правне и медијске прописе и обезбеде заштиту људима који ради јавног интереса и супротстављања криминалу и корупцији долазе у сукоб са (не)формалним правилима о „тајнама“ и зато сносе непријатне консеквенце.

Ми и без позива имамо много разлога да се побринемо за овакве људе. С тим у вези навешћу “пет лаких комада”, како иронично зовем групу случајева у којима су налози Повереника наилазили на жесток отпор и реализовани су уз велике проблеме. Списак би могао бити и дужи али за илустрацију нема потребе.

Извор: Блиц

Да би се заштитили они који зарад општег добра проговоре о криминалу и корупцији потребне су интервенције у области кривичног, радног и медијског права, поручује Родољуб Шабић

Они људи који се одваже да зарад заштите јавног интереса проговоре о криминалу и корупцији у компанији или државној институцији у којој раде готово увек плате високу цену таквог поступка. Најчешће бивају оптужени да су „одали пословну тајну”, што директорима послужи као алиби када уручују отказе. Због такве „праксе” Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, затражио је да правни поредак Србије пружи заштиту и одређени статус „узбуњивачима”,

односно инсајдерима или како их још зову – „дувачима у пиштаљку”.

Извор: Блиц

У Скупштини закон са спорним одредбама

БИА, по сазнањима “Блица” писала део Закона о електронским комуникацијама који

јој омогућава праћење разговора без обавезне одлуке суда

Т. Н. Ђаковић

Безбедносно-информативна агенција може да прати с ким, када, колико дуго и одакле комуницирате телефоном или и-мејлом. И за то јој не треба налог суда. Довољан је потпис њеног директора. Нови закон о електронским комуникацијама, од јуче на усвајању пред парламентом, ниједном својом одредбом то право не ограничава. Ако закон буде усвојен, контрола праћења ових података биће у рукама оних који их прате - БИА.

Извор: "Блиц"

Од 15. маја ове године на званичној електронској презентацији Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности – www.poverenik.rs налази се, сходно Закону о заштити података о личности Централни регистар збирки података. Попуњавање и функционисање Централног регистра подразумева читав низ обавеза свих руковаоца збирки података о личности (предузећа, предузетници, органи власти…). Рок за извршење тих обавеза (годину дана од ступања на снагу закона), санкције за неизвршење, односно за пропуштање рока утврђени су законом.

Извор: "Блиц"

Добро је што медији све више пажње обраћају заштити података о личности. Мање је добро што бирајући “пикантније” теме понекад скрећу пажњу са неких много битнијих. То је случај и са критичком оценом Повереника за информације и заштиту података о личности о ЈМБГ, датом на тражење новинара, Заиста сматрам да је мана ЈМБГ што сваком ко га види непотребно нуди више података о личности и што је непроменљив, па повећава ризик злоупотребе. Али, то не значи да га морамо одмах мењати. А још мање да је ЈМБГ наш главни проблем у овој области. Камо среће да јесте.

Извор: „Дневник“

Инсајдери у Србији без заштите

У транзиционим временима истина прва настрада. Друштво обавијено корупцијом просто вапи за појединцима који имају поштење и храброст да „цинкаре“. Али не да цинкаре из злобе и пакости, већ да би разоткрили разарача српске државе – корупцију. Но, малобројни и добродошли инсајдери у српском друштву остављени су на ветрометини и препуш тени сами себи након што су открили корумпираног шефа, функционера који је примио мито и омогућио да неко победи на тендеру, или након што су обелоданили да њихова фабрика у којој раде испушта у реку опасне хемикалије, обелоданили да се неко незаконито прислушкује...

Извор: „Данас“

Лични став

Многи медији су, недавно, пренели вест да ће у Народној скупштини Републике Србије бити формирана радна група са задатком да припреми закона који треба да створи претпоставке за решавање бројних отворених питања у вези са проблемом „несталих беба“. Председница Скупштине је, најављујући формирање те радне групе, изнела да је непосредан повод за то било указивање Повереника за информације на оправдано незадовољство значајног броја родитеља. Иако сам ту, коректну, опаску председнице Скупштине доживео као сатисфакцију за настојање да помогнем групи људи погођених несретним случајем, она ме и подсетила на нешто што је вероватно најружнија ствар у послу којим се бавим – на честе „сусрете“ са примерима несхватљиве људске безобзирности. А стицај околности је хтео и да ме, независно од те вести из Народне скупштине, на исту ствар подсети један актуелни случај из праксе који је и тематски и временски са њим потпуно коинцидирао.

Тај случај је ових дана требало да буде окончан доношењем решења Повереника за информације којим је наложено Медицинском факултету, Институту за патологију у Београду да најдоцније у року од 5 дана „обавести НН да ли поседује записник о обдукцији и обдукциони налаз као и документе из којих се може сазнати ко је и када, после обдукције, преузео леш њеног новорођенчета..., те да јој уколико те документе поседује достави копије истих.“