Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности поднео је Влади Србије захтев да она, како је то прописано чл. 28. ст. 4 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, непосредном принудом обезбеди извршење поверениковог решења којим је Агенцији за борбу против корупције наложено да антикорупцијском порталу Пиштаљка да копије докумената из предмета контроле имовине и прихода градоначелника Београда Синише Малог, а по ком решењу Агенција није поступила ни након плаћања новчаних казни које је Повереник изрекао у износу од 200.000 динара.
Претходно је Агенција за борбу против корупције захтев за приступ информацијама портала "Пиштаљка" одбила у целости ускраћујући приступ било којој информацији, па јој је, поступајући по жалби "Пиштаљке", Повереник наложио да "Пиштаљки" да тражене информације, с тим што ће неке, које представљају податке о личности, заштитити.
Агенција је решење извршила делимично и "заштитила" је односно ускратила и информације које не представљају податке о личности, нпр. износе финансијских трансакција, површину непокретности, марке аутомобила итд., и затражила да Повереник приступи поступку административног извршења.
Након што је Повереник ставио Агенцији у изглед изрицање новчаних казни Агенција је "Пиштаљци" доставила и неке информације које је претходно ускратила, али ни овај пут не све, а непоступање по налогу Повереника "објаснила" тиме да је реч о подацима који су "строго поверљиви" и који су као такви означени од стране других органа, Јавног тужилаштва и Управе за спречавање прања новца.
Овај "аргумент" Агенције није прихватљив. Уосталом, Агенција се у току поступка на њега није уопште позивала, захтев "Пиштаљке" је одбила позивајући се на "угрожавање тока поступка" и "заштиту приватности" градоначелника. Позивање на "строгу поверљивост" тек у фази извршног поступка је и с елементарног правног аспекта неодрживо.
Али чак и да је Агенција на проблем "строге поверљивости" указала у фази поступка кад је то било могуће, тај би аргумент био крајње проблематичан.
Из формалних разлога јер нема никаквих доказа да је заиста реч о информацијама које су као "строго поверљиве" класификоване на начин и под условима, бар формално, у складу са Законом о тајности података. Иначе, Агенција чак није ни Поверенику, ни на поновљен захтев, доставила те списе на увид, иако их је сама, ако су заиста "строго поверљиви" прибављала и користила супротно закону, будући да у Агенцији нико не располаже сертификатом који је потребан за приступ класификованим документима.
Али независно и важније од свега наведеног је да информације везане за сумњу у "прање новца" од стране било ког функционера никако не могу оправдано заслуживати степен поверљивости "строго поверљиво". То би требало да значи да би њихово саопштавање јавности довело до "тешке штете по интересе Републике Србије", а такав закључак је у сукобу и с елементарном логиком.
Повереник је, с обзиром да су подаци у вези са сумњом у "прање новца" надлежнима познати већ осам година што би морало бити више него довољно времена да се они изјасне о (не)основаности сумње, већ јавно оценио да након толико времена, а без икаквих очекиваних ефеката, "строго поверљиво" неизбежно много више асоцира на заташкавање сумњивих радњи него на заштиту тока неког поступка.
Повереник је захтев Влади упутио свестан чињенице да Влада "доследно" не извршава своју законску обавезу да у случају потребе принудним путем обезбеди извршење Поверениковог решења, јер он сматра својом обавезом да доследно примењује мере на које је овлашћен и дужан у заштити права јавности.